Partizan Žalgiris FOTO printscreen @partizanbc instagram

U samo jednom napadu u drugoj četvrtini utakmice protiv Žalgirisa, košarkaši Partizana su pokazali koliko je košarka lepa, a jednostavna igra kada je igraju dobri učenici najboljeg učitelja.

Košarkaši Partizana pobedili su u Kaunasu Žalgiris rezultatom 93:85 u utakmici 14. kola Evrolige, a na društvenim mrežama se nakon meča deli i komentariše jedan napad crno-belih iz druge četvrtine na kojem bi im pozavidela i ekipa istih boja iz San Antonija, u zlatno doba Grega Popovića.


U segmentu od nepunih 15 sekundi, Partizan je demonstrirao svu lepotu i jednostavnost košarke uz pomoć dva možda i najvažnija principa igre na kojima insistira svaki trener od pionirske lige do NBA – „spejsing“ odnosno dobar raspored igrača na terenu i „ekstra pas“ ili pravovremeno dodavanje saigraču koji je u boljoj poziciji da postigne koš.

A sve je počelo uobičajeno, onako kako počinje najveći broj napada svakog košarkaškog tima u 21. veku – Džejms Naneli i Balša Koprivica su odigrali centralni „pik end rol“, odnosno situaciju dva na dva.

Koprivica je sa loptom na „kapici“ prvo fintirao da će je uručiti Panteru, nateravši odbranu da se usresredi na njega (jer svaka odbrana se plaši i pomisli da kapiten Partizana primi loptu), a onda se okrenuo na drugu stranu, uručio je slobodnom Naneliju, napravio hitar i kratak blok, pa se brzo otvorio u samom srcu reketa.

I već tu je odbrana Žalgirisa pukla. Koprivica je primio loptu u neposrednoj blizini obruča, ostavivši svog čuvara daleko iza leđa. Protivnik koji je čuvao kreatora sa loptom (Nanelija) nije imao vremena da ga preuzme, pa je jedina opcija Žalgirisa bila da Evans „napuni reket“ i pokuša da zasmeta Koprivici, zbog čega je morao potpuno samog da ostavi svog igrača – Pi-Džej Doužera.

Partizan je već tada imao ono što svaki trener želi da dobije iz uigrane akcije svog tima – „mis-meč“, odnosno situaciju u kojoj centra u reketu brani igrač nad kojim ima osetnu prednost u visini i snazi. Zato se niko ne bi ljutio na Koprivicu da je pokušao da završi akciju preko nižeg Evansa, ali se on odlučio da vrati loptu do usamljenog Doužera.

Upravo to je suština strpljenja u napadu, nesebičnosti i „ekstra pasa“ – čak i iz dobre pozicije za postizanje koša dodati saigraču koji je u još boljoj. Svakim sledećim dodavanjem, odbrana je za još po jedan korak u zaostatku jer igrači „bezglavo“ jurcaju za loptom pokušavajući da anuliraju prednost koju je protivnik inicijalno stekao, što neminovno vodi u potpunu anarhiju.

Kada je primio loptu od Koprivice, i Doužer je bez griže savesti mogao da šutne za tri poena jer je igrač koji je nameravao da ga zatvori dobrano kasnio, ali je i plejmejker Partizana odlučio da bude strpljiv i napravi svom timu dodatnu prednost i još bolju poziciju za završetak akcije.

Uradio je ono što svaki trener traži od svojih bekova – agresivno i odlučno je napao ka košu, primorao odbranu (ili ono što je od nje ostalo) da se skupi oko njega u reketu, a onda podelio pas zaboravljenom Vukčeviću, koji je celu akciju samo začinio još jednim „ekstra“ dodavanjem u korner, i to do Kevina Pantera, najpouzdanijeg šutera crno-belih, koji je potpuno neometan hladnokrvo izvršio egzekuciju.

Svaki igrač Partizana kada je primio loptu bio je tačno na mestu na kojem je trebalo da bude – dovoljno široko i daleko od dodavača da razvuče odbranu i natera protivnika na nekoliko dodatnih koraka u pokušaju da ga stigne a dovoljno da dobije vremena i prostora za reakciju koju čuvar u punom trku ne može da predvidi i isprati.

I sve to jednostavno, elegantno i naoko lako, skoro pa bez driblinga – lopta je tokom napada sedam puta promenila vlasnika, a samo pet puta dodirnula parket. Osim Doužera u prodoru, niko je nije više od jedanput spustio u dribling.

RTS