Petrovaradin FOTO @ Izvor arhiv stara razglednica
Petrovaradinska tvrđava bila je temelj na koji se naslanjao prekodunavski Šanac, potonji Novi Sad, još od kako su, čim je uspostavljen mostobran krajem sedamnaestog stoleća, na najbližim uzvišicama na levoj strani Velike reke nikle prve kuće trgovaca i zanatlija koji su pratili srpske čete u ćesarskoj vojsci podignutoj da ratuje protiv Turaka.
a
Međutim, sama Vobanova utvrda i njeno podgrađe dugo će i pošto komšijska varoš izraste u slobodan kraljevski grad, živeti neki svoj unutrašnji život, po vojnim pravilima, sa susedima se preplićući tek koliko se mora, a i tada često s visine.
Mnogoljudni garnizon, koji je sa uobičajenih 4.000 pušaka znao da naraste i do 10.000 ako je pretila kakva vojna, uz veliki broj oficira i podoficira, koji su s porodicama živeli u Petrovaradinu, očekivano je pratio ugostiteljski biznis. Tako će sredinom 18. veka punom parom raditi desetak gostionica i krčmi, među kojim su, ako je suditi po količini prodatog vina, piva i rakije, najposećenije bile „Beli anđeo”, „Zlatni vo” i „Crveni jelen”. Žestoke svađe, tuče, pa i dvoboji nisu bili retki, znala je tu i tamo da padne krv, ali sve je to ostajalo „u kući”. O tome, uostalom, svedoči i arhivski zapis sa suđenja oficiru koji je u žaru spora mačem na smrt probo jednog redova – i za kaznu dobio da godinu dana težači u šančevima.
Ipak, ubistvo vlasnika gostionice „Snežna Marija” Petar Stojkovića u leto 1786. nije se moglo tek tako zataškati. Zatučeni i opljačkani domaćin bio je, naime, sa stanom u Novom Sadu, pa su vojne vlasti ipak morale sprovesti ozbiljniju istragu. Na ruku su im, istina, išle i okolnosti, jer je Stojkovićeva mlada udovica Marta pod sudskom zakletvnom za zlodelo odmah osumnjičila redove Joana Krišana i Joana Munćana, koji su navodno nakon razbojništva dezertirali i pobegli u Vlašku.
Dvoboji na Tvrđavi nisu bili retki, ali sve je ostajalo „u kući”
Smisleno je verovati da je Marta Stojković imala razloga zašto je prokazala baš tu dvojicu mutnih tipova rodom iz Arada, ali je činjenica i to da će se kasnije zbog zločina u „Snežnoj Mariji” pod istragom naći i petrovaradinski krčmar Johana Binder. Ratna kancelarija u Petrovaradinu će u jesen 1786. izvestiti da se zbog ubistva Petra Stojkovića iza rešetaka našao jedan od dvojice prvoosumnjičenih, narečeni dezerter Joan Munćan, te da je uz njega uhapšen i izvesni Petar Erdeljan, takođe bivši pripadnik pešadijske regimente. Iako nisu priznali ubistvo, kao dezerterima im nije bilo spasa, a budući da Bindera nisu prokazali, on se izvukao samo sa godinu dana lakog rada. I nikada se neće saznati da li je kolegu krčmara tipovao zbog posla ili njegove mlade žene.
A žene su, ruku na srce, zapravo bile i najčešći razlog sukoba među petrovaradinskim soldatima. Dama sumnjivog morala željnih zabave nije bilo na pretek, pogotovo ne u tim krčmama na levoj strani Velike reke. Stoga su su desetine redova, čim bi dobili slobodno veče, znale hitati preko pontonskog mosta ka Paromlinskoj ulici iliti Kuplerajskom sokaku gde se ljubav mogla kupiti. Ti talasi bluda i razvrata, koje su često pratili i kafanski obračuni u kojima bi stradao svekoliki inventar, ozbiljno su išli na živce lokalnoj gospodi. No, tek kada su se i vojne vlasti zabrinule, i to zbog eksplozije sifilisa koja im je desetkovala jedinice, stvari su počele da se menjaju.
Dvoboji na Tvrđavi nisu bili retki, ali sve je ostajalo „u kući”
Kao rešenje je pronađeno uvođenje u službu jedinstvenog – bataljona prostitutki, čiji se sastav, bar tako tvrde knjige starostavne, menjao svakih 15 dana. Bataljon je bio stacioniran na prostoru bastiona Hornverk i za njega važeće pravilo službe propisivalo je obavezan svakodnevni medicinski pregled, u cilju prevencije od pojave polno prenosivih bolesti. Usluge pripadnica ovog bataljona ostale jedinice mogle su da koriste po jasnom rasporedu, pri čemu se, poput sledovanja, dobijao i kupon za ljubav.
I tu će, dakako, biti izvrdavanja propisanih norma- tiva, ali su ta kršenja ipak svedena na meru koja nije ugrožavala garnizon. Bataljon u Hornverku će komanda ukinuti tek kada su u samom gradu otvoreni vojni bordeli, u drugoj polovini 19. veka, ali za sve te godine njegovog dejstvovanja, Novi Sad će se praviti kao da ga nema.
DNEVNIK / Miroslav Stajić