FOTO: SNP/ Nina Miljuš i Privatna arhiva
Dekadencija u muzičkom izrazu, uprošćenje koje bi po definiciji trebalo da odbaci izveštačenost i “suvišak”, u popularnoj muzici je postalo samo sebi cilj. Od besomučnog ponavljanja tekstualnih banalnosti i onomatopeja u nekoliko reči, do muzičkih motiva koji su u najvećem pozajmljeni “lupovi” (“loop”).
Trikovi, štosovi i “gegovi” muzičkih diletanata kojima ne nedostaje smelost, “rade” izvesno vreme, dok traje “moda”, a potom svi u čudu zaneme kako je Prija napunila pet zagrebačkih i tri beogradske Arene. Publika je željna muzike i vrhunskog pevanja.
Reakcija publike na nastup mladog Mihaila Slavnića u klubu MUZEJ, kada je tokom tematske večeri posvećene “Fantomu iz opere” pustio svoj tenorski glas, pokazala je isto. Nema pevanja bez pevanja i nema muzike bez muzike.
Zablistao si ponovo u SNP-u na premijeri Verdijeve “Travijate” u režiji Aleksandra Nikolića? Sala je bila puna do poslednjeg mesta tokom tročasovnog izvođenja.
Jedna od velikih čari muzike i umetničkog pevanja jeste svest i samorazumevanje da učestvujete u činu kolektivnog stvaranja. Zajedno sa kolegama na sceni, muzičari u prostoru ispred bine i naravno publika. To je za mene najintenzivnije iskustvo u životu. Zahvaljujući Operskom studiju to je treća moja uloga. Veoma sam zahvalan na izuzetnoj podršci prvakinji Violeti Srećković i korepetitoru Igoru Draževiću.
Umetnička muzika je poodavno postala “pop” muzika, iako većina nije toga svesna. Ono što nazivamo “klasikom”, ili pogrešno “ozbiljnom” muzikom, čuje se svuda oko nas – od filmova, priredbi do reklama?
U Pozorištu je sve više mladih ljudi i poseta operskim predstavama, što pokazuje i premijera “Travijate” 17.novembra je zaista izuzetna. Sala od gotovo hiljadu mesta je bila ispunjena do poslednjeg mesta. Posebno ohrabruje koliko je publika željna novih sadržaja. To svedoči, da uprkos bojazni da će mlađe generacije izgubiti interesovanje zbog “lakih nota”, nema razloga za brigu. Verdi, Pučini, Rosini i Mocart nikada neće umreti. To su dela apsolutnog savršenstva i svako ko je pevao u operi zna vrednost svakog tona koji su napisali. To su hramovi.
Kako ti se čini inicijativa koju je pokrenuo “MUZEJ” najuspešniji klub u Novom Sadu? Tvoje izvođenje delova “Fantoma iz opere” je izazvalo pravu euforiju.
Tematske žurke i sve ono što menadžment osmišljava je nešto krajnje nesvakidašnje i originalno. Leruov “Fantom iz opere” je čudesna predstava, koja nikada nije bila toliko aktuelna kao sada. Mi živimo u opasnom vremenu između sna i jave. Publika u klubu je to osetila i ovacije koje su usledile su zato bile više upućene Fantomu nego meni. Naravno, jako sam srećan što sam imao privilegiju da u tome učestvujem. Predložio sam da jedno tematsko veče bude posvećeno “Kumu” Frensisa Forda Kopole. To bi trebalo da bude jedinstven omaž filmu i reditelju koji se smatra poslednjim velikim autorom Holivuda.
Mihailo Slavnić, tenor Fantom iz opere nastup u MUZEJU
Šta te je najviše privuklo da se baviš pevanjem?
Operu volim od najranijeg doba. Moji roditelji su još dok sam bio mali kupili kasetu na kojoj veliki Lučano Pavaroti izvodi napolitanske pesme. Aranžmanski, čuvena “O sole mio”, počinje “naletom” orkestra koji kao da “grune”. Do dana današnjeg, taj osećaj koji sam iskusio kao dete nije iščileo. Kasnije sam počeo da učim italijanski da bih mogao do kraja da razumem tu lepotu i ushićenje. Uopšte, opera je učinila da zavolim i Italiju, iako je to zemlja koju nije teško zavoleti. Potom je došla era kompakt diskova i CD plejera, kada su moji kupili izdanje losanđeleskog nastupa “Tri tenora” – Plasido Domingo. Hoze Kareras i naravno Lučano Pavaroti. Jako lako sam pamtio muziku i “slogove” jezika koji nisam razumeo. To je početak raja.
Kako si otkrio da je sve postalo jako ozbiljno?
Mnogo toga dugujem izvrsnom muzičkom pedagogu, profesoru solo pevanja Senki Nedeljković. Pohađao sam njene časove u vreme režima „zloglasne“ korone. Prijavio sam se na audiciju za člana hora Opere SNP. Spektakularno premijerno izvođenje “Aide” pod vedrim nebom Petrovaradinske tvrđave u septembru 2021. godine, me je zauvek osvojilo. To je trebalo osetiti! Orkestar, solisti Opere, baletski ansambl, hor u kome sam pevao, statisti… Bilo je više od 350 učesnika. Nikada neću zaboraviti trijumfalni marš, konje i konjanike…, Dok iznad svih nas seva vatromet. Tad sam shvatio da moram sve učiniti da postanem deo tog sveta. Opera i muzika svedoče o životu iznad života.
Mihailo Slavnić, tenor AIDA FOTO SNP NINA MILJUŠ
Kako je bilo rasti sa generacijom koja kao i svaka prati savremenu pop muziku? U slučaju tvojih vršnjaka rođenih 1993. godine – od Rijane do Bed kopija preko bezbrojnih derivata folka.
Nisam se puno obazirao na ono što drugi vole. Slušajući operu, to će možda pomalo čudno zvučati, ali otkrio sam Frenka Sinatru, Elvisa Prislija i tu “staru” muziku svinga, ritma i bluza, džeza, soula, početaka rokenrola – ono što danas nazivaju tradicionalnim popom. Uživam u toj muzici, i na mom repertoaru se nalazi velik broj tih pesama. Moja somborska „ekipa“ sa kojom sam odrastao slušala je predratni jugoslovenski rok i pop. I tu je preostalo dosta kvalitetne muzike. Opera, za onog ko razume i oseća, nikada ne može biti stara. Ona neprestano preispituje ljudsku prirodu i teme koje ljude uvek zaokupljaju. Te emocije su uvek savremene.
Mihailo Slavnić, tenor FOTO SNP NINA MILJUŠ
Travijata i zlokobni bonvivan Gaston
Mihailo Slavnić je jedan od najdarovitijih mladih pevača Međunarodnog operskog studija „Vojislav Soldatović“ koji radi u okviru Srpskog narodnog pozorišta. Reč je o legatu velikog operskog reditelja Vojislava Soldatovića namenjenom usavršavanju i afirmaciji mladih umetnika. Slavnić je nedavno ostvario zapažen nastup interpretiravši Gastona, Vikonta od Loterjera u “Travijati” u režiji Aleksandra Nikolića.
Premijerom ove operske produkcije zaokruženi su jubileji – 75 godina obnovljenog i kontinuiranog rada Opere SNP-a i prve posleratne Travijate SNP-a, odnosno 125 godina od prvih operskih predstava u Novom Sadu i 170 godina od praizvedbe u Teatru la Feniče u Veneciji.