Petar Mišić ( lična arhiva)
Samohodnim topovima „bov-3”, koji su se kod karaule pojavili u prvim satima borbe, komandovao je potporučnik Petar Mišić, koji je teško ranjen u zasedi
Te noći, između 8. i 9. aprila 1999. godine, mala jedinica Vojske Jugoslavije kojom je komandovao tada dvadesettrogodišnji potporučnik Petar Mišić, nalazila se u selu Batuša, u blizini karaule „Košare” u planinama iznad Đakovice, na granici sa Albanijom. Bili su budni, pod punom ratnom opremom, NATO agresija je uveliko bila u toku i očekivao se napad preko državne međe. Bilo je prohladno, padala je kiša i to „ona koja natapa”, seća se Mišić.
Bov–3 na obezbeđenju puteva na Kosmetu 1999. godine
Posle ponoći, 9. aprila, a to je te godine bio Veliki petak, počeo je napad na susednu karaulu „Morina”. Nešto kasnije usledio je snažan napad na području karaule „Košare”, bilo je jasno da je to glavni pravac nadiranja neprijatelja, snaga separatističke OVK potpomognute NATO-om. Oko 4.30 časova jedinica potporučnika Mišića, a komandovao je vodom koji su činila tri samohodna topa „bov-3” (oklopno vozilo na kome je trocevni top kalibra 20 milimetara) sa poslugom i pridodato odeljenje pešadije, dobija naređenje za pokret. Ubrzo su stigli u blizinu karaule i otvorili paljbu na neprijatelja u pravcu visa Rasa Košares, gde je poslato i pomenuto odeljenje pešadije. Bili su prva jedinica VJ koja je stigla u pomoć čuvarima državne međe na poprištu najpoznatije bitke tokom NATO agresije.
Petar Mišić, koji je u bici na Košarama teško ranjen, odrastao je u Kaću i od dečačkih dana je želeo da postane oficir. Po završetku srednje škole u Novom Sadu, 1994. godine je upisao Vojnu akademiju u Beogradu.
„Promocija u čin potporučnika pitomaca 51. klase bila je 26. septembra 1998. Uživanje u završetku školovanja trajalo je tri dana. Prekinut nam je godišnji odmor, dobili smo poziv da se javimo u mesta službovanja, u svoje jedinice. Mojoj klasi mesta službovanja bila su na Kosovu i Metohiji, srcu srpskog naroda. Te 1998. situacija u pokrajini bila je ravna ratnoj. Posle vrućeg leta, u kojem je bilo mnogo oružanih dejstava, došla je jesen tokom koje je pretilo bombardovanje našoj zemlji”, objašnjava Mišić za „Politiku”.
Raspoređen je u Đakovicu, u 52. artiljerijsko-raketnu brigadu PVO, na mesto komandira voda „bovova-3”. Njegov vod je pripojen 125. motorizovanoj brigadi i ušao je u sastav Treće borbene grupe čiji je zadatak bio dubinsko obezbeđenje granice u rejonu karaule „Košare”.
NATO agresija je počela 24. marta 1999. godine, naleti neprijateljske avijacije su bili neprekidni. Dva dana kasnije pred Mišićevom jedinicom bio je u svakom smislu težak zadatak: trebalo je iz sela Gornja Luka kod Dečana, uz rizik napada sa zemlje i iz vazduha, obezbediti izvlačenje tela šestorice poginulih policajaca, što je i urađeno.
Došao je i 9. april. Kao što je pomenuto, jedinica potporučnika Mišića je iz Batuše stigla skoro do same karaule „Košare”. U vozilu broj 13013 bili su vozač Žarko Stojković, punilac Nikola Popović, nišandžija Durko Osmanović i sagovornik „Politike”. U „bovu-3” broj 13011 bili su vozač Goran Jevtić, nišandžija Marko Marinković i punioci Dragan Mitić i Srđan Petrović. Poslugu trećeg vozila činili su vozač Predrag Bulović, nišandžija Danilo Krsmanović i punioci Đorđe Ružić i Aleksandar Zlatić. Topovima su zasipali neprijatelja na visu Rasa Košares.
„U toku dana pored nas su prolazile naše jedinice, vojna policija, sanitet, pešadija… Tokom prepodneva dobio sam informaciju da je na putu prema Batuši, kojim smo mi prošli, u zasedu upao major Duško Šljivančanin, komandant 53. graničnog bataljona, i da je tom prilikom poginuo njegov vozač a da je on ranjen. Sve vreme dok smo bili na položaju, dejstvovali smo i bili pod vatrom terorista”, kaže Mišić.
U kasnim popodnevnim satima već se nazirala noć a vod „bovova-3” nalazio se na otvorenom, bez zaštite pešadije. Posle konsultacija sa pretpostavljenima, odobreno im je da se vrate u Batušu, sa idejom da se ujutru vrate na položaj kod karaule. Krenuli su prema selu, naišli su na „pinc gauer”, vozilo majora Šljivančanina, ostavljeno na mestu napada. Prvi „bov-3” ga je izgurao sa puta. A onda su nastupili nestvarni trenuci.
„Sećam se neverovatne tišine, kao da je sve stalo. Niko od nas nije izgovorio ni reč, nisu se čule ptice, vetar je prestao da duva, čak je i kiša stala. Čuli su se samo ’bovovi’, koji su stajali a čiji su motori radili u leru”, slikovito opisuje Mišić.
Krenuli su dalje.
„Nismo prošli ni desetak metara kada se čuo razorni prasak. Prednjim levim točkom nagazili smo na protivtenkovsku minu, posle delića sekunde, gotovo istovremeno, pogodio nas je projektil iz raketnog bacača. Pogodak je otkinuo kupolu „bova” i bacio je sa nama desetak metara, a protivtenkovska mina je otkinula prednji levi točak i prevrnula vozilo teško devet tona”, kaže Mišić.
U tim trenucima nije osetio bol, ubrzo se pribrao, čuo je paljbu pešadijskog naoružanja i topova sa druga dva topa. Njegovi vojnici su odbili napadače koji su im postavili zasedu, ali je u „bovu” poginuo vojnik Nikola Popović iz Novog Pazara koji inače ni danas u tom gradu nema dostojno obeležje. Jedan od 108 pripadnika VJ poginulih na Košarama.
„Pridigao sam se, sedeći na zemlji, oslonjen na ruke. Podignem levu nogu – boli, podignem desnu i vidim praznu nogavicu”, seća se Mišić trenutaka kada je ostao bez potkolenice: „Prilazi mi vojnik Dragan Mićić, kažem mu da mi podveže desnu nogu. Uradio je to kako treba.”
Po dolasku u Batušu sanitet ga prevozi u Đakovicu, odatle u Prištinu pa u Niš i na kraju na VMA u Beogradu, gde ga je zatekao i kraj rata. Na Svetog Iliju te 1999. dobio je protezu. Upustio se u još jednu bitku, ovog puta ličnu, da prohoda i nastavi život u civilstvu. O tome kratko kaže: „Ili hoćeš dalje, ili nećeš.” Oženio se, postao je otac četvoro dece i danas živi u svom Kaću.
POLITIKA