Petar Mišić ( lična arhiva)

Sa­mo­hod­nim to­po­vi­ma „bov-3”, ko­ji su se kod ka­ra­u­le po­ja­vi­li u pr­vim sa­ti­ma bo­r­be, ko­man­do­vao je pot­po­ruč­nik Pe­tar Mi­šić, ko­ji je te­ško ra­njen u za­se­di

Te no­ći, iz­me­đu 8. i 9. apri­la 1999. go­di­ne, ma­la je­di­ni­ca Voj­ske Ju­go­sla­vi­je ko­jom je ko­man­do­vao ta­da dva­de­set­tro­go­di­šnji pot­po­ruč­nik Pe­tar Mi­šić, na­la­zi­la se u se­lu Ba­tu­ša, u bli­zi­ni ka­ra­u­le „Ko­ša­re” u pla­ni­na­ma iz­nad Đa­ko­vi­ce, na gra­ni­ci sa Al­ba­ni­jom. Bi­li su bud­ni, pod pu­nom rat­nom opre­mom, NA­TO agre­si­ja je uve­li­ko bi­la u to­ku i oče­ki­vao se na­pad pre­ko dr­žav­ne me­đe. Bi­lo je pro­hlad­no, pa­da­la je ki­ša i to „ona ko­ja na­ta­pa”, se­ća se Mi­šić.

Bov–3 na obezbeđenju puteva na Kosmetu 1999. godine
Po­sle po­no­ći, 9. apri­la, a to je te go­di­ne bio Ve­li­ki pe­tak, po­čeo je na­pad na su­sed­nu ka­ra­u­lu „Mo­ri­na”. Ne­što ka­sni­je usle­dio je sna­žan na­pad na pod­ruč­ju ka­ra­u­le „Ko­ša­re”, bi­lo je ja­sno da je to glav­ni pra­vac na­di­ra­nja ne­pri­ja­te­lja, sna­ga se­pa­ra­ti­stič­ke OVK pot­po­mog­nu­te NA­TO-om. Oko 4.30 ča­so­va je­di­ni­ca pot­po­ruč­ni­ka Mi­ši­ća, a ko­man­do­vao je vo­dom ko­ji su či­ni­la tri sa­mo­hod­na to­pa „bov-3” (oklop­no vo­zi­lo na ko­me je tro­cev­ni top ka­li­bra 20 mi­li­me­ta­ra) sa po­slu­gom i pri­do­da­to ode­lje­nje pe­ša­di­je, do­bi­ja na­re­đe­nje za po­kret. Ubr­zo su sti­gli u bli­zi­nu ka­ra­u­le i otvo­ri­li palj­bu na ne­pri­ja­te­lja u prav­cu vi­sa Ra­sa Ko­ša­res, gde je po­sla­to i po­me­nu­to ode­lje­nje pe­ša­di­je. Bi­li su pr­va je­di­ni­ca VJ ko­ja je sti­gla u po­moć ču­va­ri­ma dr­žav­ne me­đe na po­pri­štu naj­po­zna­ti­je bit­ke to­kom NA­TO agre­si­je.

Kaćanin Petar Mišić junak sa Košara 1 FOTO privatna arhiva

Kaćanin Petar Mišić junak sa Košara 1 FOTO privatna arhiva

Pe­tar Mi­šić, ko­ji je u bi­ci na Ko­ša­ra­ma te­ško ra­njen, od­ra­stao je u Ka­ću i od de­čač­kih da­na je že­leo da po­sta­ne ofi­cir. Po za­vr­šet­ku sred­nje ško­le u No­vom Sa­du, 1994. go­di­ne je upi­sao Voj­nu aka­de­mi­ju u Be­o­gra­du.

„Pro­mo­ci­ja u čin pot­po­ruč­ni­ka pi­to­ma­ca 51. kla­se bi­la je 26. sep­tem­bra 1998. Uži­va­nje u za­vr­šet­ku ško­lo­va­nja tra­ja­lo je tri da­na. Pre­ki­nut nam je go­di­šnji od­mor, do­bi­li smo po­ziv da se ja­vi­mo u me­sta slu­žbo­va­nja, u svo­je je­di­ni­ce. Mo­joj kla­si me­sta slu­žbo­va­nja bi­la su na Ko­so­vu i Me­to­hi­ji, sr­cu srp­skog na­ro­da. Te 1998. si­tu­a­ci­ja u po­kra­ji­ni bi­la je rav­na rat­noj. Po­sle vru­ćeg le­ta, u ko­jem je bi­lo mno­go oru­ža­nih dej­sta­va, do­šla je je­sen to­kom ko­je je pre­ti­lo bom­bar­do­va­nje na­šoj ze­mlji”, ob­ja­šnja­va Mi­šić za „Po­li­ti­ku”.

Ras­po­re­đen je u Đa­ko­vi­cu, u 52. ar­ti­lje­rij­sko-ra­ket­nu bri­ga­du PVO, na me­sto ko­man­di­ra vo­da „bo­vo­va-3”. Nje­gov vod je pri­po­jen 125. mo­to­ri­zo­va­noj bri­ga­di i ušao je u sa­stav Tre­će bo­r­be­ne gru­pe či­ji je za­da­tak bio du­bin­sko obez­be­đe­nje gra­ni­ce u re­jo­nu ka­ra­u­le „Ko­ša­re”.

NA­TO agre­si­ja je po­če­la 24. ma­r­ta 1999. go­di­ne, na­le­ti ne­pri­ja­telj­ske avi­ja­ci­je su bi­li ne­pre­kid­ni. Dva da­na ka­sni­je pred Mi­ši­će­vom je­di­ni­com bio je u sva­kom smi­slu te­žak za­da­tak: tre­ba­lo je iz se­la Go­r­nja Lu­ka kod De­ča­na, uz ri­zik na­pa­da sa ze­mlje i iz va­zdu­ha, obez­be­di­ti iz­vla­če­nje te­la še­sto­ri­ce po­gi­nu­lih po­li­ca­ja­ca, što je i ura­đe­no.

Do­šao je i 9. april. Kao što je po­me­nu­to, je­di­ni­ca pot­po­ruč­ni­ka Mi­ši­ća je iz Ba­tu­še sti­gla sko­ro do sa­me ka­ra­u­le „Ko­ša­re”. U vo­zi­lu broj 13013 bi­li su vo­zač Ža­r­ko Stoj­ko­vić, pu­ni­lac Ni­ko­la Po­po­vić, ni­šan­dži­ja Du­r­ko Osma­no­vić i sa­go­vor­nik „Po­li­ti­ke”. U „bo­vu-3” broj 13011 bi­li su vo­zač Go­ran Jev­tić, ni­šan­dži­ja Ma­r­ko Ma­rin­ko­vić i pu­ni­o­ci Dra­gan Mi­tić i Sr­đan Pe­tro­vić. Po­slu­gu tre­ćeg vo­zi­la či­ni­li su vo­zač Pre­drag Bu­lo­vić, ni­šan­dži­ja Da­ni­lo Kr­sma­no­vić i pu­ni­o­ci Đo­r­đe Ru­žić i Alek­san­dar Zla­tić. To­po­vi­ma su za­si­pa­li ne­pri­ja­te­lja na vi­su Ra­sa Ko­ša­res.

„U to­ku da­na po­red nas su pro­la­zi­le na­še je­di­ni­ce, voj­na po­li­ci­ja, sa­ni­tet, pe­ša­di­ja… To­kom pre­po­dne­va do­bio sam in­for­ma­ci­ju da je na pu­tu pre­ma Ba­tu­ši, ko­jim smo mi pro­šli, u za­se­du upao ma­jor Du­ško Šlji­van­ča­nin, ko­man­dant 53. gra­nič­nog ba­ta­ljo­na, i da je tom pri­li­kom po­gi­nuo nje­gov vo­zač a da je on ra­njen. Sve vre­me dok smo bi­li na po­lo­ža­ju, dej­stvo­va­li smo i bi­li pod va­trom te­ro­ri­sta”, ka­že Mi­šić.

U ka­snim po­po­dnev­nim sa­ti­ma već se na­zi­ra­la noć a vod „bo­vo­va-3” na­la­zio se na otvo­re­nom, bez za­šti­te pe­ša­di­je. Po­sle kon­sul­ta­ci­ja sa pret­po­sta­vlje­ni­ma, odo­bre­no im je da se vra­te u Ba­tu­šu, sa ide­jom da se uju­tru vra­te na po­lo­žaj kod ka­ra­u­le. Kre­nu­li su pre­ma se­lu, na­i­šli su na „pinc ga­u­er”, vo­zi­lo ma­jo­ra Šlji­van­ča­ni­na, osta­vlje­no na me­stu na­pa­da. Pr­vi „bov-3” ga je iz­gu­rao sa pu­ta. A on­da su na­stu­pi­li ne­stvar­ni tre­nu­ci.

„Se­ćam se ne­ve­ro­vat­ne ti­ši­ne, kao da je sve sta­lo. Ni­ko od nas ni­je iz­go­vo­rio ni reč, ni­su se ču­le pti­ce, ve­tar je pre­stao da du­va, čak je i ki­ša sta­la. Ču­li su se sa­mo ’bo­vo­vi’, ko­ji su sta­ja­li a či­ji su mo­to­ri ra­di­li u le­ru”, sli­ko­vi­to opi­su­je Mi­šić.

BOV Kosovo i Metohija borbeno vozilo FOTO Vojne Vesti i Analize facebook

BOV Kosovo i Metohija borbeno vozilo FOTO Vojne Vesti i Analize facebook

Kre­nu­li su da­lje.

„Ni­smo pro­šli ni de­se­tak me­ta­ra ka­da se čuo ra­zor­ni pra­sak. Pred­njim le­vim toč­kom na­ga­zi­li smo na pro­tiv­ten­kov­sku mi­nu, po­sle de­li­ća se­kun­de, go­to­vo isto­vre­me­no, po­go­dio nas je pro­jek­til iz ra­ket­nog ba­ca­ča. Po­go­dak je ot­ki­nuo ku­po­lu „bo­va” i ba­cio je sa na­ma de­se­tak me­ta­ra, a pro­tiv­ten­kov­ska mi­na je ot­ki­nu­la pred­nji le­vi to­čak i pre­vr­nu­la vo­zi­lo te­ško de­vet to­na”, ka­že Mi­šić.

U tim tre­nu­ci­ma ni­je ose­tio bol, ubr­zo se pri­brao, čuo je palj­bu pe­ša­dij­skog na­o­ru­ža­nja i to­po­va sa dru­ga dva to­pa. Nje­go­vi voj­ni­ci su od­bi­li na­pa­da­če ko­ji su im po­sta­vi­li za­se­du, ali je u „bo­vu” po­gi­nuo voj­nik Ni­ko­la Po­po­vić iz No­vog Pa­za­ra ko­ji ina­če ni da­nas u tom gra­du ne­ma do­stoj­no obe­lež­je. Je­dan od 108 pri­pad­ni­ka VJ po­gi­nu­lih na Ko­ša­ra­ma.

„Pri­di­gao sam se, se­de­ći na ze­mlji, oslo­njen na ru­ke. Po­dig­nem le­vu no­gu – bo­li, po­dig­nem de­snu i vi­dim pra­znu no­ga­vi­cu”, se­ća se Mi­šić tre­nu­ta­ka ka­da je ostao bez pot­ko­le­ni­ce: „Pri­la­zi mi voj­nik Dra­gan Mi­ćić, ka­žem mu da mi pod­ve­že de­snu no­gu. Ura­dio je to ka­ko tre­ba.”

Po do­la­sku u Ba­tu­šu sa­ni­tet ga pre­vo­zi u Đa­ko­vi­cu, oda­tle u Pri­šti­nu pa u Niš i na kra­ju na VMA u Be­o­gra­du, gde ga je za­te­kao i kraj ra­ta. Na Sve­tog Ili­ju te 1999. do­bio je pro­te­zu. Upu­stio se u još jed­nu bit­ku, ovog pu­ta lič­nu, da pro­ho­da i na­sta­vi ži­vot u ci­vil­stvu. O to­me krat­ko ka­že: „Ili ho­ćeš da­lje, ili ne­ćeš.” Ože­nio se, po­stao je otac če­tvo­ro de­ce i da­nas ži­vi u svom Ka­ću.

POLITIKA