Danska foto pixabay

Kada se Kristina preselila u Dansku, nije mogla ni da sanja koliko će život u toj zemlji biti drugačiji. Živela je u Danskoj tri godine, tamo rodila i dete, a ovo su bile stvari koje su je najviše iznenadile.

Nema dolaska u goste, Danci ne zovu u kuću, a može da vam se desi da vam ispostave račun ako prekrše to pravilo. Kazne je Kristina plaćala zbog dolaska sedam minuta ranije na trening, a opisala je i slučaj kolege koji je izdejstvovao odštetu za suprugu jer je morao na službeni put, pa da joj se nadoknadi što će se sama baviti kućom i porodicom!

Nema dolaska u goste

Sprijateljiti se s danskom porodicom – onako da im upadate u kuću, zovete se na večere, idete na pića i plaćate naizmenično runde, zovete ih u poslednji čas kad nema ko da vam čuva decu i ne brojite usluge – jako, jako je teško. Oni su nepopravljivi individualci. Kristina je sebi dala u zadatak. U početku je bez kraja zvala koleginice i roditelje sinovljevih prijatelja na večere. Svi su uredno dolazili, ali niko ih nije pozvao kod sebe. Sve dok je jedna kolegica iznenada nije pozvala na suši zabavu, malo druženje kolega kod nje kod kuće povodom unapređenja. I dok je zabava već pala u zaborav, Kristinu je jednog dana na stolu dočekala poruka: dužna je 100 kruna. Za sastojke.

Golotinja je svuda

Što je zemlja južnije, koristi više zavesa i tkanina. Što se ide severnije, zavese sve više padaju. Danci, recimo, obožavaju staklene zidove i stiče se utisak da normalne zidove koriste isključivo unutar kuće ili stana – nikad kao spoljne. Njihovi su domovi stakleni, providni, otvoreni svakom pogledu. A zavese ne koriste. Nije im neugodno presvlačiti se na prozoru, a Kristina je nekoliko komšija uhvatila i kako vode ljubav. Na lokalnom bazenu, na koji vrlo često majke dolaze s decom, uobičajeno je da se pre odlaska u bazen sve žene skinu i zajedno tuširaju, komentarišući jedna drugu. Kristina se jedina tuširala u kostimu.

Odšteta ženi zbog prekovremenog dok je muž na službenom putu

Rodna ravnopravnost u Danskoj zaista živi. U kućnim i roditeljskim obavezama pol nije bitan, sve se deli po pola. Jedan je Danac u multinacionalnoj kompaniji obavešten da bi za par nedelja trebalo da ide na dvosedmični službeni put.

Odmah je tražio razgovor sa šefom strancem i zatražio „finansijsku naknadu za ženin prekovremeni rad kod kuće zbog njegove odsutnosti“. Objasnio mu je da će žena sad morati promeniti sve svoje planove, preuzeti na sebe i njegovu polovinu obveza, kuvanja, razvoženja dece. Zašto bi na to pristala? Stranci su ostali u neverici. Ali nakon par sati konsultacija, odlučili su da je bolje Dančevoj ženi platiti naknadu.

Sve „umire“ u šest popodne

Živi se do 18 sati Mi, naviknuti, da gotovo svaku uslugu možemo da dobijemo i u 22 sata, čini se da u Danskoj sve radi kao odeljenje za izdavanje potvrda o nezaposlenosti – i frizeri, i pedikiri, i radnje, i biblioteke – sve se zatvara oko 18 sati. Čekate li u radnji i sat vremena u redu da biste platili robu, kad istekne radno vreme – morate da napustite trgovinu i vratite se sutra. Izlazak nakon 18 sati pomalo je nepristojan.

Danci u 18 sati imaju zajednički obrok, svojevrsni ručak-večeru, a u 19 sati danska deca već spavaju. Takav je red. Dugo najavljivani i očekivani kulturni događaj – gostovanje nemačke filharmonije – u Kopenhagenu je zakazan za 17.30 sati. Jednom je Kristina odlučila da isproba dansku strpljivost. Zajedno sa dve prijateljice s juga otišla je da proslavi 8. mart u restoran na kasnu večeru u 19.30 i čvrsto odlučila da ostane što je duže moguće. Od 21 sat nadalje konobari su oko njih prali pod, raspremili su sve stolove, mrzovoljno im doneli račun koji nisu tražile, ali nisu se dale. U 22 sata doslovce su ih izbacili napolje.

Jedna kartica, ceo vaš život

Da bi postojao u Danskoj, da bi imao ime, adresu, auto ili televizor, da bi mogao da uplatiš loto, platiš struju, pozajmiš knjigu u biblioteci ili upišeš fitnes klub – moraš da imaš žutu karticu. Malu plastičnu žutu karticu sa desetocifrenim brojem CPR. Taj broj je poput velikog brata – zna sve, baš sve o tebi i prati svaku, i najmanju promenu: ta kartica „zna“ gde živiš, jesi li oženjen i kime, koliko imaš dece, u koji vrtić ili školu idu, gde radiš, kolika ti je plata, koliko imaš računa i u kojim bankama, šta poseduješ u Danskoj, a šta u inostranstvu, ko ti je doktor, imaš li mesečnu kartu za metro…

I to je jedini dokument koji Danci imaju – to je i lična, i pasoš, i zdravstvena. I s njom obavljaš sve. Nema papirologije koja ti treba da bi nešto obavio – nema, venčanih ni izvoda rođenih, ni čekanja na njih, „ne starijih od šest meseci“. Dovoljna je žuta kartica. Danska birokratija funkcioniše besprekorno. Oduševi to u prvom trenu strance s juga, izluđene beskonačnim čekanjima na bezbrojnim šalterima i plaćanjima pustih naknada. Međutim, upravo je ta besprekornost deo na koji se teško navići: besprekornost ne trpi izuzetke. Ako zakasniš sa uplatom sat vremena, ako rok pada u nedelju, a ti platiš u ponedeljak ranom zorom – žuta kartica to zna. I platićeš kaznu. Iako taj sat vremena ne igra nikakvu ulogu. Jer pravila su pravila.

Poranila sedam minuta na trening, platila kaznu

Dve ulice od svog stana Kristina je pronašla dobar fitnes klub. Rade non-stop, imaju jogu, pilates, vežbanje, termine određuješ kako ti odgovara, i to preko interneta, a cena od 350 kruna mesečno (oko 5.000 dinara) bila je prihvatljiva. Upisala se pomoću žute kartice i oduševljeno otišla kući da rezerviše termine. Budući da nije znala kako će joj izgledati raspored, kako će raditi suprug, kako će biti s detetom u jaslicama, sedmično bi rezervisala šest do osam termina, znajući da će, u najboljem slučaju, iskoristiti dva. Nakon uspešnih mesec dana tokom kojih je oduševljeno hvalila i cenu i uslugu, stigao joj je račun: 1.500 kruna! Bila je hladna kao špricer, uverena da će ubrzo razrešiti nesporazum. Ispostavilo se da nesporazuma nema i da Dankinja iskreno ne razume o čemu Kristina priča: najmanje 15 puta rezervisala je termin na koji nije došla. To je apsolutno nedopustivo pa je dobila 15 pojedinačnih kazni. Čas na koji ne dođeš dvostruko je skuplji od onoga na koji dođeš.

Kristinu je uhvatio bes i baš u trenutku kad je odlučila da im to neće platiti ni po koju cenu „pa nek je tuže ako žele“, setila se žute kartice pomoću koje se upisala: svaki će joj mesec obračunavati kamate i na kraju svakako naplatiti. Međutim, nije prestala s plaćanjem kazni: u ugovoru (na danskom) potpisala je da će na svaki čas doći 10 minuta ranije. Jednom je došla sedam minuta pre početka. Uredno je platila kaznu.

Kristina Volsperger Danilovski objavila je knjigu na osnovu mejlova koje je pisala drugaricama o životu u Danskoj. Knjiga „Danci i stranci“ postala je pravi hit. Nažalost, Kristina je u julu ove godine zaspala jedne večeri, i nije se probudila.

„Najbolja mama na svetu i ljubav mog života, moja srodna duša, noćas je spokojno i smireno zaspala i sada trči sa anđelima po poljima nebeskim. Uživaj bez boli obožavana ljubice, a mi ćemo nastaviti slaviti život u tvoje ime“, napisao je na njenoj Facebook stranici njen suprug Saša.

Izvor B 92